Tradition

tRakija

Rakija je žestoko alkoholno piće koje se tradicionalno proizvodi i služi na Balkanu. Iako je rakija stigla s Turcima na Balkan još u 15. veku, tradicija proizvodnje rakije u kosjerićkom kraju počinje krajem 19. veka kada je, uništavanjem vinograda filokserom, započeta sadnja različitog voća od kojeg su se kasnije pravile različite voćne rakije. Mnoge kosjerićke familije su bile poznate po svom kvalitetnom voću i razlikovale po rakijama koje su pravili od njih.

U početku se rakija koristila pre svega u terapeutske svrhe, radi poboljšanja zdravlja, povećanja imuniteta, lečenja rana i podizanje dobrog raspoloženja. Tokom vremena se proces destilacije usavršavao, poboljšavane su recepture koje su doprinosile povećanju količina kvalitetno proizvedene rakije, pa je ona postala najpopularnije jako alkoholno piće koje se služi u različitim, svečanim ili manje svečanim prilikama.

 

Za rakiju se kaže da najbolje prija ako imate prijatelje, a da je opasna ako vam je to jedini. Zato se preporučuje umereno i odmereno ispijanje ovog pića. Mnoge narodne izreke se vezuju za rakiju. Kada se misli na njena lekovita svojstva, kaže se da najbolje leči bolesti slomljenog srca i napaćene duše. Kada se misli na dugovečnost, kaže se: “Ne treba ti drugog leka, rakija je apoteka, a Bog dobar – neka čeka!”. U novije vreme rakija se pominje i u urbanim rečnicima engleskog govornog područja u svom izvornom obliku sa pojašnjenjem “Balkanska vatrena vodica”, a među mladima je najpopularnija obrada slogana jedne poznate kompanije: Rakia connecting people.

Kazani

Današnji kazani vode poreklo od primitivnih mongolskih kazana koji su se zagrevali otvorenom vatrom. Prvi kazani, lampeci ili alambici kako se još zovu, na ovim prostorima pravljeni su od gline, a takozvani “srpski domaći kazani” su još uvek negde u upotrebi u domaćinstvima koja se bave pečenjem rakije za sopstvene potrebe, izrađeni od bakra i obično zapremine od 75 do 150 litara. Dno im je od debelog bakarnog lima, a oblik podseća na zarubljenu kupu na čijem vrhu se nalazi kapak. Najčešće je nazidan na osnovu od cigle i ima otvor za loženje i ventilaciju. Uz njega ide kaca za prijem destilata, “tabarka”, iz koje se destilat uliva u manju posudu, koja služi za probanje.

Većina domaćih kazana je, zbog praktičnosti, bila mobilna. U jednom kraju bude po nekoliko takvih koji se stavljaju na kolica i sele od mesta do mesta, po potrebi. Tako je pečenje rakije imalo i snažan društveni kontekst jer je omogućavalo druženje u kasnim jesenjim i zimskim mesecima, kada su se seljani okupljali oko njega, grejali se, beskonačno isprobavali dobijene destilate i družili se uz šalu i pesmu. Zbog buke koju bi narod pravio tokom pravljenja rakije, kazane su nazivali i “veselim mašinama”.

Tek nakon II Svetskog rata u Srbiji počinje masovnija proizvodnja rakija, i to pre svega modernizacijom kazana i kontinuiranom destilacijom.

Iz ovakvih ili sličnih tipskih kazana koji već pripadaju istoriji, nastali su današnji savremeni kazani koji omogućavaju automatizaciju i industrijsku proizvodnju rakije ujednačenog, vrhunskog kvaliteta, kakve su i rakije Destilerije Zarić.